Рашка је стара српска земља још из раног средњег века. Према досадашњим сазнањима официјелне историје првобитни Срби су се населили у ове крајеве у 6.и 7.веку. Та древна Рашка је елементе државности имала још половином 9.века за време кнеза Властимира, а вероватно и раније, јер су релевантни извори из тог периода веома оскудни. Име је настало по античкој тврђави Арса, Раса или Рас у околини Новог Пазара. Рашка, Стари Рас, Стара Рашка постала је ембрион српске средњовековне немањичке државе која је равноправно стала у ред тадашњих независних европских држава већ почетком 13.века захваљујући дипломатској способности краља Стефана Првовенчанаог и архиепископа Саве, Св.Саве. Стара Рашка је за време великог жупана Стефана Немање и првих његових наследника обухватала простор између Ибра на истоку и Дрине на западу, Ђетиње на северу и Таре и Пиве на југу. У историјским изворима Ромејског царства, касније Византије, Рашка је позната као Србија, а у изворима западне провенијенције називана је Allte Rasciae, Rascie.

Велики жупан Стефан Немања је управо у Расу, у једној од најстаријих сачуваних хришћанских храмова на Балкану, цркви Св.Петра и Павла, крштен по православном обреду. Његови први наследници су своје престонице управо имали у Старој Рашкој (Рас, Дежева, Сјеница, Дуга Пољана, Царичина). Немањини синови су дефинитивно утврдили све потребне атрибуте суверене и међународно признате краљевине Рашке или Србије. Растко Немањић, потоњи Свети Сава, који је рођен у Дежеви (Мишчићи) код садашњег Новог Пазара, успео је да Србија добије аутокефалну Српску православну цркву, што је његовом брату помогло да постане крунисани краљ Србије, први из династије Немањића са атрибутом Стефан којег су после носили сви краљеви из те светородне српске династије. Владари из ове славне српске династије су ктитори многобројних цркава и манастира који су представљали духовне и културне центре у којима се стварала једна нова хришћанска православна цивилизација или Светосавље код Срба у овом делу тадашњег Балкана. Овде је била и колевка у дословном смислу те речи једног културног, духовног и градитељског препорода српског народа. Ширењем територија српске немањичке државе тај културни и уопште просветитељски дух „Рашке школе“ проширио се и на остале српске земље али и на суседне земље представљајући претечу хуманизма и ренесансе у овом делу Европе.

  На балканској ветрометини Рашка, Стара Рашка или Србија у ширем смислу је успевала да се одржи све до турско-османског освајања Смедерева почетком друге половине 15.века. На освојеним територијама Турци Османлије су оснивали санџаке као територијално-управне јединице без икаквих верских, етничких или расних посебности. Почетком 19.века у Турској империји било је 290 таквих санџака у рангу округа. На нешто ужем простору Старе Рашке Турци су крајем 18.века формирали Новопазарски санџак који није имао никакав посебан идентитет, као ни сви други многобројни санџаци. После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878.године питање Новопазарског санџака је постало међународно питање због његовог веома важног геостратешког и геополитичког положаја. Тај велики део Старе Рашке, у тада великој већини насељен српским становништвом, постао је права копча између осталих српских земаља (Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине). Планови Аустроугарске су били да се преко овог простора направи продор према Косову, Албанији и Солуну, а да се истовремено спречи уједињење српских земаља, посебно Србије и Црне Горе. Због тога ће Аустроугарска успоставити своје војне гарнизоне у Пљевљима, Прибоју и Пријепољу 1879.године. Те три казе или среза Турска ће одвојити од Новопазарског санџака и формирати нови Пљеваљски санџак 1880.године. Касније ће се каза Нови Пазар припојити Приштинском санџаку, а Плав и Гусиње ће бити припојени Пећком санџаку. Од остатка Новопазарског санџака формираће се Сјенички санџак 1901/92.године са казама Сјеница, Нова Варош, Бијело Поље, Беране и Колашин. Тада ће се цео простор некадашњег Новопазарског санџака упорно називати само „Санџак“ настојећи тиме да се на неки начин да посебност која није ни по чему постојала. Турској је то одговарало јер је то име асоцирало на њихову некада освојену територију, а Аустроугарској као простор који под тим именом не припада ни Србији ни Црној Гори. Нажалост и данас се то турско име задржава у политичко-дипломатским манипулацијама и играма око овог за српски народ и државу Србију веома важног простора.

Иако је простор Старе Рашке био под непосредном турском окупацијом више од четири века, старо српско православно становништво није никада заборавило своју некадашњу средњовековну државу, српски матерњи језик, ћирилично писмо и бројне народне обичаје, тј. неговало је и чувало своју културу сећања, односно традицију памћења. Турци Османлије као освајачи и окупатори ширили су постепено ислам као нови верски и културни процес у Старој Рашкој. Српско православно становништво се на разне начине супротстављало процесу исламизације и чврсто је стајало уз своју православну цркву коју је прихватало као остатак државности, што је она то у суштини и била за цело време тог робовања. У том периоду вишевековног робовања српског народа Српска православна црква је била са народом, окупљала га саборовањем, чувањем традиција и славама, штитила и често предводила у легитимној борби за слободу. Тако је Српска православна црква практично замењивала ранију средњовековну српску немањичку државу. Чак је и исламизирано српско становништво успело да сачува свест о свом пореклу, задржи српски матерњи језик, ћирилично писмо и многе хришћанске и општенародне традиције и обичаје. Ипак, и поред тога, ти наши муслимани су остали емотивно и верски везани за Турску иако је она била окупатор као и сваки други. Муслиманско или у новије време бошњачко становништво и даље упорно употребљава турско име „Санџак“ за највећи део Старе Рашке и ако је то рецидив из времена робовања под Турцима Османлијама. Санџак је у турским админситративно-управним поделама значио само територију у рангу округа без икаквих посебних ни верских ни етничких идентитета.

Као последица исламизације, ратова и устанака, као и негативних миграционих процеса на простору Старе Рашке, српско православно становништво је постајало све малобројније, посебно у руралним срединама. Због тога је српско исламизирано становништво било све више бројчано доминантније са остацима турско-оријенталне културе све до данашњих дана.

Још у седамдесетим годинама 20.века на простору Старе Рашке почео је убрзани процес одласка младих са села у градове ради запослења и школовања. Тај миграциони процес је утицао и на драстично смањивање наталитета и природног прираштаја. Деведесетих година 20.века наступио је период тешких политичко-безбедоносних и економских прилика. Ратови и декомпозиција Југославије су јако погодили српски народ и државу Србију, па тако и Стару Рашку. То је био један од главних узрока тадашњег напуштања младих и покретања исељавања и целих младих породица, поготово са села. У селима су остајала старија и старачка домаћинства која нису могла да одржавају потребну пољопривредну производњу и обезбеде нужну биолошку репродукцију. Ти негативни демографски процеси су најпре и најдрастичније погодили села са чисто православним или већински православним становништвом. Многа села су опустела и настала је депопулација села. Том процесу је доприносила и лоша путна и друга инфраструктура. Велики број момака је остајао неожењен, јер су девојке одлазиле у градове где су се запошљавале и заснивале породице. Појавила се реална опасност од гашења многих домаћинстава у руралним срединама. У ствари, појавила се опасност од нестајања српског православног становништва у колевци српске средњовековне државе и њеног духовног и културног простора.

Простор Старе Рашке је међудржавним уговором подељен између две српске краљевине Србије и Црне Горе после Првог балканског рата и коначног ослобођења од турско-османлијске владавине 1912.године. Сада се у оквиру Републике Србије налазе општине Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Нова Варош, Пријепоље и Прибој, а у оквиру Републике Црне Горе општине Пљевља, Бијело Поље, Мојковац, Колашин, Беране, Андријевица, Плав, Гусиње и Петњица.

У новије време за простор Старе Рашке се често употребљава савремени али неадекватан назив Рашка област. Рашка област је формирана 1922.године и од Старе Рашке обухватала је само срезове Дежевски (Нови Пазар), Сјенички (Сјеницу) и Штавички (Тутин) док су остали делови Старе Рашке остали изван тадашње Рашке области као што су у оквиру државе Србије срезови Златарски ( Нова Варош), Милешевски (Пријепоље) и Прибојски (Прибој).

Држава Србија била је доста пасивна на заустављању пропадања српског села. То пропадање се посебно односи на села у Рашкој области (општине Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Нови Пазар и Тутин). Драстично је смањен наталитет због све већег броја нежења на селу и старачких домаћинстава. Држава тај проблем није узимала за озбиљно, али јесте Хуманитарна организација „Стара Рашка“ из Београда која је направила програм за женидбу нежења у многим српским селима. Заслугом ове хуманитарне организације се у Србију из Северне Албаније удало око 300 девојака хришћанки. Тих девојака се највише удало на простору Рашке области, а пре свега на Сјеничко-пештерској висоравни. Тај веома значајан програм Хуманитарне организације „Стара Рашка“ је битно допринео да се многа српска домаћинства не угасе и заустави бар донекле даљи пад наталитета и потпуне депопулације. Држава није финансијски подржала овај програм, па је због поманкања финансијских средстава, нажалост, програм морао бити угашен.

Назив Хуманитарне организације „Стара Рашка“ асоцира на средњевековну државу Рашку (Стару Рашку), па сви, чији су преци живели у тој држави, треба ову хуманитарну организацију да доживљавају као своју и да од ње очекују свеколику помоћ. То ће

помоћи омасовљавање Организације, на добробит свих на простору средњевековне државе Рашке.

Данас Хуманитарна организација употребљава назив Рашка област да би у шест припадајућих општина лоцирала простор за реализовање својих циљева и задатака. Рашка област сама по себи, по својој богатој историји, по свом свеопштем значају, заслужује као угрожено подручје да буде брига државе.

Салих Селимовић, академик

Развојне академије Србије (РАС)