Стара Рашка је синоним за српску душу, она је и корен и путоказ, записао је у пригодном тексту др Немања Девић, коаутор монографије "Хуманисти и родољуби", издатој поводом две деценије рада и деловања Хуманитарне организације. Оданде смо потекли и онамо нам је извориште и исход. У тој причи о српској души, сматра др Девић, помало је неправедно Рашка област заборављена и потиснута, као да она није уз Косово и Метохију и део Македоније, чинила језгро једне исте - Старе Србије.
"Рашка област је новије име за простор у коме се зачела српска државна идеја и настала прва српска државна организација под кнезом Властимиром (9. век), а који је све до почетка 20. века, а умногме и касније, у европској литератури био познат под именом Рашка или Стара Рашка. Познато је да је та прва српска држава настала у областима Полимља, Потарја и горњих токова Ибра и Дрине. У Расу, српској престоници, на чијим темељима данас лежи Нови Пазар, столовао је велики жупан Стефан Немања, где му се и родио најмлађи син Растко, доцније чувени просветитељ и светац - Свети Сава", записао је у једном од својих многобројних стручних текстова на ову тему академик др Славенко Терзић.
Српска културна и духовна снага дошла је до пуног изражаја током 12. и 13. века управо на просторима данашње Рашке области, о чему сведоче величанствена архитектонска и уметничка достигнућа у Ђурђевим ступовима и Споћанима покрај Новог Пазара, Милешеви код Пријепоља, Светом Николи у Прибојској бањи и још десетине величанствених споменика српске световне и црквене архитектуре, од којих највећи број још и данас чами у рушевинама након разарања током османлијске владавине. Познати историчар Владимир Ћоровић је забележио да је само у долини Лима, у зениту српске средњевековне цивилизације, духовно и културно зрачило око 70 цркава и манастира. Тај податак је навео Александра Дерока да напише дивну студију под називом "На светим водама Лима".
Са почетком српске националне револуције 1804. године и формирањем два српска државотворна језгра у Шумадији и Старој Црној Гори, Стара Рашка је добила нови национални културни и стратегијски значај у напорима за стварање јединствене националне државе, пре свег у повезивању Србије и Црне Горе. Јован Цвијић је с правом закључио да је Стара Рашка "копча која спаја све српске земље". Карађорђе је сјајно уочио велики стратегијски значај Рашке области за српски ослободилачки покрет, нарочито за везе са Црном Гором, Брдима и Старом Херцеговином и зато је његов продор према Новом Пазару , Сјници и Лиму 1809. године имао првенствени циљ да "пресече џаду", односно главни стратешки пут који је повезивао Босански вилајет са осталим деловима Османлијског царства.
И Аустроугарска је, све до нестанка 1918. године, а нарочито после окупације Босне и Херцеговине 1878. године тежила да успостави потпуну контролу над Рашком облашћу. Циљ је био одвајање Рашке области у виду коридора између Србије и Црне Горе, ради онемогућавања уједињења ове две државе и успостављања директне везе са албанским крајевима и са Косовом и Метохијом, како би се онемогућио српски покрет у Старој Србији. Овај политички правац постао је узор националној политици Комунистичке партије и посебно хрватској балканској политици, била она усташка, комунистичка или посткомунитичка.
За остварење ових циљева аустроугарска дипломатија настојала је да искористи рашке муслимане и она је најзаслужнија за наметање имена "Санџак", уместо историјског назива области. Познато је да је термин "санџак" ознака за турску административно-управну област и да ј таквих санџака било на стотине широм Османлијског царства, од Средње Европе до Азије. Почетком 19. века у 25 вилајета Османлијског царства постојало је 290 санџака. Један од њих био је и Новопазарски. У самој Турској је 1921. године нестало санџака као административно- управних области, док су задржани само вилајети и казе.
Срби су лакомислено и сами прихватили назив "Санџак" за историјско језгро своје најстарије државе, то се одомаћило и данас потискује историјско име територије. "Реафирмација имена није само формално питање. Она је полазна основа за велику културну, духовну и привредну обнову ове неправедно запостављене српске области. У новим геополитичким околностима Рашка област има исто, ако не и веће значење за српски народ, као и пре два века", каже у свом тексту академик Терзић.
"Рашка је земља Светог Симеона, Немање и Светог Саве. Та вековна српска станишта у доброј мери су запустела. Као неми сведоци протеклих времена гордо стоје још средњевековне српске цркве и манастири. Те светиње, та духовна станишта, народна зборишта и културна средишта данас су тапије наших предака", беседио је и писао још пре више од две деценије др Слободан Милеуснић.
О њиховом броју и значају, посебно црквено-уметничком вредновању говори и чињеница да се читава једна епоха зове "рашка стилска група" или "рашка школа".
У архитектонском значењу то је симбиоза унутрашњег изгледа византијског храма и спољне декорације која је настала по узору на романичко градитељство. Фреске у цркви манастира Студенице, Сопоћана, Милешеве и других српских светиња у земљи Рашкој, представљају врхунац црквеног фреско сликарства у време када се изводи. Ту је, оцењује Милеуснић, започета ренесанса коју ће, неоправдано, присвојити Италија.
Милешева, та српска светиња над светињама, задужбина краља Владислава, била је стално на удару иноверника и свих оних који су се због својих недела плашили божије казне. Историјски извори кажу да су Турци спалили мошти Светог Саве на Врачару само зато што су овом српском светитељу на поклоњење долазили и иноверни, односно следбеници Мухамедове вере. Турска писана сведочанства кажу да су мошти Светог саве у манастиру Милешеви за Србе били стална и неисцрпна снага за њихову борбу за слободу и против оних који без позива и добродошлице ступају на њихову земљу. Међутим, после паљења моштију Светог Саве, тај врачарски миомирисни кад размилеп се васцелим српством и почела је општа српска борба за ослобођење од неверника и тиранина.
Ризнице рашких манастира представљају прави духовни мајдан са мнгобројним драгоценостима на којима су урезани записи наших предака, који нас моле и опомињу да сачувамо те драгоцености и светиње. Ако нисте способни да стварате, кажу, онда барем сачувајте ово што вам ми остављамо. Ако ли то, пак, отуђите, без благослова Цркве и Светог Саве, да будете проклети. Српски манастири нису само цркве и конаци, богате ризнице и древне књигохранилице. Њихова животна снага и духовна вертикала су монаси, или народски речено калуђери, сажитељи тих светиња, који их вековима граде и духовно богате; они су њихови чувари и наши молитвеници.
Један странац, човек који изучава уметничко наслеђе византијског и поствизантијског периода, после обиласка рашких манастира рекао је, а др Слободан Милеуснић записао, поред осталог: "Да се ово може купити не бисмо питали за цену. Ви све то имате, а нисте ни свесни шта имате. Ви их не чувате, нити на њима градите своју духовност и будућност", рече странац и оде, а ми остасмо какви смо и били. Уместо поруке за крај, после ових речи, сетимо се шта је у давна времена поручио апостол Павле:" Сећајте се својих предака који вам проповедаше реч Божју, угледајте се на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову".
Хиљаде страница стручних и компетентних људи написано је о Рашкој области и њеном значају, апеловано и на прошле и на садашње предводнике српског народа да то не забораве. Ово подсећање на прилоге истакнутих чланова Старе Рашке, сваки на свој начин показују откуд хуманитарци ове организације црпе вољу и снагу да одговоре завету претходних генерација и сачувају духовне тапије својих предака.
